Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. У саставу је општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.
Готовуша у антици и средњем веку
Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења Градиште (Зидовница), где постоје трагови водовода и канализације, као и недавно откривени мозаик који је припадао цркви из 6. века нове ере.
У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног, тада краља. Као и цела средњевековна Србија, и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут, који је повезивао царске градове Призрен и Скопље. Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а куповали вино и винову лозу, која је била веома заступљена у нашем крају. Српски средњевековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена предела као што су Цареве ливаде и Царева глава.
У Готовуши стоје и две цркве, из 14., односно, 16. века:
црква Пресвете Богородице
и црква Светог Спаса, на чијим су зидовима и најлепше и најочуваније фреске Сиринићке жупе. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Републике Србије, као вредно културно-историјско наслеђе. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, које су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори.
Под Турцима
Готовуша није потпала под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, када је извршен и попи становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која си била задужена да на име пореза измире 6,014 акчи и плаћа ушур на приход од винограда у износу од 30 чабара вина.
Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према централној Србији и Аустрији, у сеоби под вођством српског патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру и народне обичаје, и опстану на вековним огњиштима.
Српска војска је ослободила Готовушу из турског ропства 13. октобра, 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповеди. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана. Петовековни турски јарам је збачен и највећи сан је био остварен: Косово се поново нашло у саставу Србије!
Развој образовањаИако је у Готовуши постојало неколико црквица, свештеници нису, као у осталим деловима Србије, водили рачуна о описмењавању народа, већ само о проповедању православне вере, па се јављају идеје о оснивању школе. Прва школа у Готовуши почела је са радом 1897. године, за шта је најзаслужнији њен
први учитељ Рајко Урошевић
, по коме и школа данас носи назив.
Уз образовни рад са децом, учитељ Рајко се бавио и општим просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, узгоју пчела, био је саветник у сеоским и правним пословима,